O anksioznosti

U liftu se sreću Sara i Tara dok idu ka svojim kancelarijama.

“Zdravo Saro, kako ide?” Sara joj daje odgovor o stvarima na kojima radi, o gužvi u kojoj se nalazi i na kraju kaže da je u suštini dobro. Ne govori joj da je pod velikim pritiskom, što spoljnom kome se teško suprostavlja, što unutrašnjem koji ni ne dovodi u pitanje. O stalnom treperenju u stomaku, neprospavanim noćima, neprestanoj brizi i scenarijima koje pravi o svim mogućim ishodima (uglavnom lošim). Ne govori ni o onom lekarskom pregledu koji izbegava iako zna da ne bi trebalo.

“Kako si ti?” prebacuje pitanje Tari sa olakšanjem jer se sklanja od sopstvenog odgovora.

“Nije loše, sve redovno.” Ono što ne govori je da ne veruje kako ima posao uopšte i dalje, kako do sad nisu provalili da ona ustvari ne zna da radi to što radi. Kako misli stalno o tome i ostaje zarobljena u razmišljanju ne preduzimajući ništa. Ono što preduzima skoro svakodnevno je nešto što zna da ne bi trebalo, ali joj pruža bar neko olakšanje.

“Nego šta je sa Darom? Nije došla ni danas.”

“Jao da, reče mi kako je na nekim ispitivanjima...” Nastavljaju priču o Dari koja sve češće izostaje sa posla. Ono što Dara ne govori je da su njeni napadi straha sve veći i jači, da ima dana kada jedva izađe iz kuće. Ovo je jedan od dana kada to nije uspela.

Ovo je kratka priča koja nije samo o anskioznosti i njenim različitim licima.

Nijedna priča nije samo o jednoj stvari.