O depresiji

U redu na kasi stoji jedan čovek i iza njega žena. Momak koji kuca to radi polako i deluje bez ikakve žurbe. Čovek je nasmejan i pokušava da ćaska sa momkom, ali ne uspeva. Zbija još koju šalu u pokušaju da ostvari kontakt. Bilo kakav. Da zaboravi koliko je tužan, koliko se oseća usamljenim i da odloži odlazak kući i odlazak suzama.

Žena, koja stoji iza, vikne : “Nemamo svi ovde toliko vremena!” Čovek se zbunjeno okreće, izvinjava, kao što često radi i kad treba i kada ne, ubrzava sa još par blagih i tihih komenatara i odlazi.

Žena prilazi kasi, besna jer je onaj čovek razvlačio, besna jer je i ovaj momak sav usporen. Ona ne zna gde će pre, od obaveza, preplavljenosti, tereta koji nosi. Koji ne ume da podeli. A i nema kad. Ljuta je, stalno je ljuta. I retko ima drugog osećanja. Za tugu svakako nema vremena. Brzo pakuje stvari, ne govori ni “hvala” ni “doviđenja” i brzo izlazi napolje.

Momak već ima sledeću mušteriju na kasi. Još jednu za koju neće primetiti ni da li je muško ili žensko, a kamoli da li je tužna ili ljuta. On onako ni sam nema mnogo nekih osećanja. Nema mu sve ni mnogo smisla, niti brine oko toga. Kao što misli da svakako niko ne brine za njega.

Ovo je kratka priča koja nije samo o depresiji i njenim različitim licima.

Već i o mnogo neispričanih stvari.